Vreme

“Svi matematički objekti i sredstva: i geometrijski elementi, i brojevi, i operacije njima - imaju čisto vremensku prirodu. Cela Matematika je nauka o vremenu”

“Jedino vreme fizičke realnosti je Konstantna sadašnjost.”                                               Velimir Abramović                                                                                          

“Biće je večno, beskrajno, nepokretno i jedno. Kretanje je očigledno, ali ni je realno; kretanja nema nego se samo čini da ga ima. Beskonačnosti ne mogu koegzistirati, i prema tome, ili prostor ili vreme moraju biti konačni. O Bogovima nema znanja.”                                                               (Melis sa Samosa, 6. Vek pre naše ere, Fragmenti Predsokratovaca, Diels)

OSNOVE NAUKE O SVESTI I VREMENU

‘Ontologija Vremena’ je nova grana Evropske metafizike, koja ‘Vreme’  shvata kao ‘Biće Sveta’, osnovu Svega, jedinu realnu ‘Beskonačnost’. U ljudskom iskustvu (od rodjenja pa do smrti) vreme se isključivo javlja kao Konstantna sadašnjost Fizičke realnosti, drugim rečima - “večno sada ili večnost”.

Matematički ekvivalenti Beskonačnosti su u geometriji – ‘tačka’, u aritmetici - ‘nula’. U fizici, ekvivalent Beskonačnosti je Vreme (Konstantna sadašnjost - jedini pojam fizičke realnosti nezavisan od mase i prostora). Materija je širi pojam i obuhvata vreme, prostor i masu.

Pretpostavimo da je Vreme u isti mah i na isti način i filosofska, i matematička i fizička Beskonačnost i da hipoteza o prirodi  Vremena uspostavlja jedinstvenu ontologiju za ove tri discipline ljudskog mišljenja.

Pokazuje se da takav ontološki početak, temelj, da bi bio konzistentan, traži zadovoljenje veoma strogih deduktivnih metodoloških pravila, pre svega zahteva za očiglednom i što jednostavnijom substancijalnom definicijom samog vremena. Substancijalno definisanje vremena je direktni odgovor na pitanje o prirodi vremena. Da bi smo u mišljenju prišli tom problemu, neophodno je prihvatiti  ‘princip proširenja pojma fizičke egzistencije’ i na neprostorne entitete kakvi su ‘tačka’ i ‘nula’. Time smo Beskonačnost, odnosno jedino fizičko Vreme - Sadašnjost Const. učinili predmetom pozitivne nauke. Drugim rečima, zasnovali smo Duhovnu Fiziku.

Da bi se omogućilo formulisanje temporalnih (prirodnih i fizičkih) zakona, potrebno je i novo razumevanje kauzaliteta, koji na ontološkom nivou nema smisao, budući da je sam uzrok postanka Sveta  po svemu sudeći - mističan, prevazilazi moć ljudskog shvatanja. Ontološki kauzalitet nema naučno objašnjenje Razlog postanka Sveta ima jedan jedini nejasan odgovor kroz celu istoriju svih civilizacija: Bog.

Princip egzaktnog kauzaliteta; polazi od Beskonačnosti kao kosmogonijske posledice nedokučivog uzroka i osobine Beskonačnosti smatra uzrocima nastajanja Prostora i Materije; egzaktni kauzalni niz je posledično-uzročni: počinje entitetom Vremena čije osobine generišu novi entitet, sa novim osobinama itd., tj. u ovom slučaju, niz je sledeći: Sadašnjost ima osobine koje proizvode Prostor, a Prostor ima osobina koje proizvode Masu.

Za kriterijum istinitosti uzima se ‘egzistencija’, tj. stav da ‘ako nešto postoji na bilo koji način, onda to ne može biti lažno’.

Za kriterijum generičke moći uzima se ‘posedovanje svojstava’, tj. ‘ako entitet ima neka svojstva, onda ta svojstva nužno generisu novi entitet’.

Kao kriterijum modelovanja uspostavlja se  ‘podudarnost’, odnosno, ‘ako model ima dvosmernu univoknu korespodenciju sa entitetom’, onda je on sa njim podudaran, na primer: tačka i vreme,  nula i beskonačnost,  itd.

Dedukovanje Ontologije Vremena sledi shemu Platonove trijadne logike – opšte, posebno, pojedinačno, odnosno Euklidova dedukcija prosto-složeno.

U osnovi čitavog razmišljanja je ontološka definicija Vremena kao jedinstvene beskonačnosti ili Bića, shvaćenog kao ‘neprostorni entitet’; u prostoru, to je neprotežna tačka; prethodi rasprostrtosti, delovima i masi; realna je, jedinstvena i nepokretna.

Neprostorna (ili neprotežna) Beskonačnost zapravo odgovara pojmu  Ne-Bića, koja se pozitivno odredjuje kao čisto temporalni entitet i osnovna Fizička realnost, tj. fizičko Vreme je fizička Beskonačnost i obrnuto.  

Metoda:

  1. Preslikavanje ljudskog svakodnevnog iskustva Konstantne Sadašnjosti na Matematiku i Fiziku;
  2. Fizička interpretacija matematičkih objekata i operacija;
  3. Dedukcija Matematike iz Ontologije;
  4. Dedukcija Fizike iz Matematike;

 Zajednička konstitutivna osobina Kontinuuma i Konstantne Sadašnjosti je: Neprekidnost. 

Fizička Beskonačnost je vremenske prirode; to je Konstantna Sadašnjost!

Fizičke Beskonačnosti ne mogu koegzistirati i prema tome Prostor i Masa nisu  beskonačni, nego su proizvoljne veličine zbog čega postoji samo jedna realna Fizička Beskonačnost i to vremenska – Konstantna Sadašnjost.

Merenje Vremena vrši se nekim kretanjem, ali to ne znači da postoji tok vremena,  odnosno ne znači da se i samo Vreme kreće.To je pogrešna dedukcija na koju smo navikli kroz vekove. Iskustvo nam jasno pokazuje da se menjaju prostor i masa, a ne Vreme, jer je uvek isto Vreme, stalno je Sadašnjost, to jest Sadašnjost je konstantna!

 

 

O FIZIČKOJ PRIRODI BESKONAČNOSTI

Određivanje pojma Fizičke Beskonačnosti i njenih osobina isto je što i shvatanje ‘Večnosti’ ili ‘Univerzalnog Fizičkog Vremena’ ili Konstantne Sadašnjosti našeg svakodnevnog iskustva.

Fizička definicija Univerzalnog Vremena: Fizička beskonačnost je Konstantna Sadašnjost.